Imre Sabo jedan je od autora koji su na najdublji i najdirektniji način zadužili novinsku fotografiju kako u savremenoj Srbiji, tako i u bivšoj Jugoslaviji. Pomenuta tvrdnja nimalo nije preterivanje – ona je utemeljena u autorovom višedecenijskom radu i izvanredno izraženom osećaju bivstvovanja na pravom mestu u pravo vreme, pronicljivosti i odlučnosti da zgrabi trenutke istorije koji su mu se svih tih godina odvijali pred objektivom. Iz perspektive sadašnjice i vremenskog odmaka od konflikta na prostoru bivše Jugoslavije, njegov rad predstavlja materiju kroz koju je neophodno konstantno prolaziti u analizi i povlačenju paralela dešavanja „tada“ i sada. Pitajući se da li smo naučili neke lekcije iz prošlosti ili nam se, zbog prgavog balkanskog mentaliteta, možda sprema neki novi istorijski popravni ispit. To je iznad svega važno u analizi kosovskog konflikta, u čijoj je problematici autor pokazao možda i najviše, počevši od antologijske fotografije „Kuća na prodaju“ iz 1981, obraćanja Slobodana Miloševića Srbima u Kosovu Polju 1987, do prizora tokom NATO bombardovanja 1999, kao hronološkog epiloga prvog poluvremena ovog Gordijevog čvora. Činjenica da je Imre Szabo sabrao rezultate terenskog rada na Kosovu u rangu dve godine života, govori o tome koliko je njegov opus obavezna smernica na koju se jednostavno morate pozivati ako želite u vizuelnom narativu shvatiti suštinu ovog problema. Tema izložbe „Devedesete“ jeste upravo autorov ratni opus, trenuci koje je proveo na ratištima u Hrvatskoj, Bosni i Kosovu, uz neke zabeležene događaje koji su im prethodili ili su se kao posledice tih ratova paralelno dešavali u samom Beogradu. Imre Sabo u ovim situacijama ne nastupa nužno ili uopšte kao ratni reporter već kao svedok vremena koji iz svoje perspektive i vođen ličnom intuicijom, na malo dublji i kompleksniji način, beleži životne okolnosti prostora i situacija u kojima se obreo. U prvom planu njegovih ratnih i socijalno angažovanih fotografija prvenstveno su ljudi i groteska nacionalnih podela u nastajanju, a koje su neumitno vodile u dubinu konflikta. Promišljanjem i osećajem za prepoznavanje trenutka, Imre Sabo je, u stvari, fotograf života koji čini neophodni korak dalje u doživljaju ljudskog, emocionalnog. U situaciji kada je pravilo odabrati stranu za koju ćete igrati, Imre je uspeo da ostane svoj jer je jezik kojim je govorio u tom trenutku bio isključivo i jedino – fotografski. Jezik koji, pravilno upotrebljen, ne razume formu podela, jezik koji razume samo proces beleženja autentičnog trenutka koji će tek kasnije neminovno biti izložen (manipulativnoj) javnosti i u tome pokušati da ostane autentično svoj. To je situacija u kojoj Imre Sabo upravo piše istoriju ovih prostora na najbolji način . Pred vama je četrdeset autentičnih primera o kojima pričamo. Izloženi su prvi put u kompleksnoj celini vizuelnog narativa, kao simboličan arhiv vremena koje je uzelo preveliki danak.Igor Čoko
