Artikviteti Pop D. Đurđev
Svojim književnim, odnosno književno-vizuelnim delima Pop D. Đurđev je stalno inovirao poeziju, oneobičavao je i podvrgavao relativizaciji utvrđenih normi – toliko da danas predstavlja jedinstvenu pojavu u modernoj književnosti za decu i mlade. Definitivno nema autora koji je u toj meri pokušavao da pomera granice, bar ne u ovom po lju književnosti. Njegovo stvaralaštvo karakteriše duh „destruktivnog neimarstva”, odnosno proces razgradnje i destruisanja postojećeg kako bi se izgradila nova estetička forma. U to spada provokacijski, subverzivni, buntovnički duh koji svemu prilazi sa dozom podsmeha i humorističko-ironijske zapitanosti (pa i lascivnosti), koji se igra prepoznatljivim motivima umetničkih dela i neumetničkih elemenata stvarnosti i u toj igri često spaja nespojivo (visoko i nisko, staro i novo, književno i neknjiževno), odnosno dovodi u neposrednu vezu udaljena značenjska i simbolička polja. Đurđevljeva dela možda ponajviše prepoznajemo po intermedijalnosti, to jest po ikoničko-tekstualnim kolažima koji demonstriraju gledanje kao čitanje – i čitanje kao igru i palimpsest značenja. Prof. dr Zorana Opačić
Uskršnja izložba likovnih radova mokrinskih autora 2021
O MOKRINU I KREATIVNOSTI Mnogo puta se pokazalo da neka mesta imaju posebnu energiju koja čini ljude koji tu žive osobenim i drugačijim. Ta energija ih izdvaja i podstiče da generacijama daju kvalitetne plodove, da deca koja tu odrastaju sanjaju velike snove, tkaju velike misli i svetu donose lepe i plemenite ideje. Baš takvo mesto je Mokrin. Smešteno na granici, simboličnoj liniji koja razdvaja dva prostora, realni i izmaštani, geografski i metafizički, ovo selo je naviklo da rađa velike umetnike, pisce i intelektualce. Kao da energija mesta kod njenih stanovnika budi kreativnost, koja ne posustaje ni pod težinom paorskog života, ni pod jednoličnim ritmom ravničarske svakodnevnice. Pod mokrinskim suncem deca postaju ljudi, a neki ljudi izrastaju u umetnike. Mokrinski umetnici, heroji i tragičari, svojim stvaralaštvom potvrđuju da kreativnost ne bira gde će se pokazati, i u velikom i važnom, i u malom i sporednom. Autentična dela koja se rađaju u miru i tišini malih sokaka, daleko od širokih osvetljenih bulevara, snažno svedoče o trajanju iskonske potrebe za stvaranjem. Tim žarom koji neprekinuto gori od praskozorja ljudske vrste plamte mokrinski slikari, vajari, grafičari i fotografi. Izložbe i minule decenije svedoče snagu njihovih alhemičarskih talenata da elemente prirode preobraze u dela umetnosti – zemlju u skulpturu, ulje u sliku, grafit u crtež. Osobenost Mokrina je tajna koju čuvaju stvaraoci spremni da svoje živote pretvore u svoja dela, i koja će trajati sve dok bude mokrinske dece spremne da postanu umetnici. Neka živi Mokrin! Neka živi umetnost! Prof. dr Vladimir Simić
Skulptura u terakoti „Tri pogleda”, Milan Ramaji, Jovan Blat i Igor Smiljanić
Postavka izložbe vezana je za istraživanje koje sprovodim na doktorskim umetnickim studijama i odnosi se na izradu i prezentaciju skulptura velikog formata u terakoti. Kroz ove skulpture razvijam i definišem razlicite sisteme gradnje vertikalne forme. Postavku ce ciniti skulpture galerijskog formata i fotografije kao prateci deo izložbe. Na fotografijama ce biti prikazani segmenti skulptura velikog formata koje se nalaze u dvorištu meunarodnog simpozijuma skulpture „Terra” u Kikindi. Na osnovu skulptura srednjeg formata definisao sam razlicite sisteme gradnje velike forme, koji nisu do sad upotrebljavani u izradi skulptura u terakoti velikog formata. U tu svrhu cesto sam ukljucivao metalnu ili drvenu konstrukciju, što mi omogucava da u skulpturu uvedem i prazan prostor izmeu segmenata, koji postaje sastavni deo samog dela i definiše ga na odreen nacin. Sve skulpture nastale su u ateljeu „Terra” u Kikindi , koji je jedno od retkih mesta gde je moguca realizacija skulptura u terakoti velikog formata. Ove skulpture rezultat su dugogodišnjeg istraživanja koje sprovodim u ovom ateljeu. Igor Smiljanic, Akademski vajar, 2020. god.
Samostalna izložba karikatura Vasike Tenkeša
Vasika Tenkeš je rođen 1946. godine u Mokrinu. Učestvovao je na mnogobrojnim domaćim i svetskim festivalima karikature, na kojima je često nagrađivan, između ostalog i nagradom na Salonu svetske karikature u Montrealu. Opremio je svojim ilustracijama i nekoliko knjiga, a štampane su mu i knjige sopstvenih karikatura, „Cvetovi dobra” 1972. godine i „Karakiri” 1999. godine. Karikature je objavljivao u novinama i publikacijama Jugoslavije. Zajedno sa B. Šajtincem, Zoranom Jovanovićem, D Stojanovićem, J. Lukićem i A. Pajvančićem, pripadao je „crnom talasu” u jugoslovenskoj karikaturi. Svoj talenat je i izglačao do samosvojne prepoznatljivosti. Bio i ostao jedan od originalnih karikaturista u svetu humora a posebno satire uopšte, dakle, u svetu izuzetne duhovnosti, onoj koja crtežom „piše romane”, kako je to vispreno primetio veliki pesnik, Miroslav Antić. I pored toga, Vasika Tenkeš je ostao skromni Mokrinčanin, koji se nikada u životu nije prsio svojim izuzetnim talentom i autohtonim umetničkim izrazom. Iako pripada starijoj poratnoj generaciji likovnih umetnika čije je stvaralaštvo bilo svakako sputavano komunističkom cenzurom i ideološkim predrasudama, Tenkeš je čitave svoje umetničke karijere bio i ostao na tragu protivnika dehumanizovane stvarnosti, ratne zaslepljenosti i individualne zatupljenosti i gluposti. Nepovodljiv za trenutnim pomodarstvom ostao je veran idejama univerzalizma, koje je realizovao jednostavnim i vanvremenskim crtežom, iz koga je simbolički isplivavao umetnikov naum, duboko ljudski ali po potrebi i vrlo kritički. Svoje likove je smeštao samo u kontekst lične imaginacije, čime je izbegao da pažnju, pre svega produhovljene javnosti, skreće sa svojih osnovnih poruka i time im omogućio maksimalnu koncentraciju na simboliku i metaforiku svog višeznačnog crteža. I baš zbog te posvećenosti opštim temama i večitim ljudskim slabostima i prokletstvima, karikature Vasike Tenkeša je skoro nemoguće vremenski locirati, jer i one nastale na početku njegove karijere, imaju istu svežinu, aktuelnost i prepoznatljivost, kao da su stvarane danas i da se odnose na savremeni trenutak. Ako je jedna od odrednica umetnosti bezvremenost, onda se za Tenkešove karikature itekako može reći, da su večito mlade i da pripadaju svim vremenima. Njih prepoznaju i danas, a biće sasvim pristupačne i jasne i budućim generacijama. Ako bih se usudio da izrazim lično mišljenje o svakoj ponaosob karikaturi, bojim se da bih uskratio i sebi i drugima, nepotpunim sugestijama, ogromnu maštovitost i sugestivnost Vasikinih karikatura. Najbolje je o mudrostima Vasikinih crteža razmišljati, ne na izložbama, već u samoći individualne zapitanosti. Njegove karikature su štivo istovetno kao knjige vrhunskih pisaca. Ono što vidite na Vasikinim karikaturama, znajte, nije to. On nam prikazuje, sve ono što ne vidimo, a želimo ili se tome protivimo, u sebi ili u društvu. Vasika Tenkeš je tvorac mnogih karikatura koje predstavljaju ozbiljnu društvenu kritiku i moralnu opomenu. Na osnovu toga, ali i idejne i likovne autohtonosti, njegove karikature s pravom zauzimaju dostojno mesto u galeriji srpskih karikaturista. Jovan Veljin Mokrinski
Flower Power – Jugoslav Vlahović
Jugoslav Vlahović je rođen 17. marta 1949. godine u Beogradu i međunarodno je poznat srpski likovni umetnik i pedagog poznat po ilustracijama, karikaturama, stripovima i likovnom oblikovanju. Diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu gde je sada redovni profesor (Grafika knjige). Kao student bio je aktivan muzičar (mjuzikl “Kosa” Ateljea 212), grupa “Porodična manufaktura crnog hleba” i član performans grupe “Ekipa A3” (Ekipa za Akciju i Anonimnu Atrakciju). Dugogodišnji je ilustrator – karikaturista i urednik nedeljnika NIN (od 1976). Objavljivao u brojnim jugoslovenskim, srpskim i inostranim listovima: The New York Times, Wiener Journal, Wiener Zeitung, La Reppublica, Das Sonntagsblatt, Die Zeit, Courrier International. i dr. Priredio je 80 samostalnih izložbi. Objavio je dvanaest knjiga karikatura i mapu grafika serigrafija Slikari i voajeri (Studentski kulturni centar Beograd, 1981. Opremio je veliki broj knjiga i omota ploča, između ostalih i kompletan opus sastava „Riblja čorba“. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja za ilustracije, karikature i grafički dizajn: Pjerova, Braće Karić, Crayon de Porcelaine, Aydin Dogan/Trump Award i druge. Radovi mu se nalaze u Muzeju savremene umetnosti i Muzeju primenjenih umetnosti u Beogradu i u inostranim muzejima i zbirkama (Bazel, Gabrovo, Bon, Pariz). Priredio retrospektivnu izložbu u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu 2014. Aktivan i na drugim područjima primenjene grafike: dizajnu zaštitnih znakova i logotipa, reklamnih kampanja i dr. Jedan je od osnivača Art directors Club Srbije i Udruženja karikaturista Srbije FECO čiji je predsednik.
Uskršnja izložba likovnih radova mokrinskih autora 2019
ISKORAK KA LIKOVNOJ TRADICIJI MOKRINA Mokrinčani su vrlo talentovan narod, u svim sferama ljudskog života. U pozitivnom smislu, svojim prirodnim sklonostima, porodičnim i društvenim vaspitanjem, vrednoćom i upornošću, s punim pravom i ravnopravno, staju u red istaknutih pregaoca i stvaralaca. O tome svedoči i Uskršnja izložba likovnih autora Mokrina, 2019. godine. Ova izložba ima, pored nesumnjivih umetničkih vrednosti, i kulturno obrazovnu ulogu, jer postaje, zahvaljjujući agilnim entuzijastima, neiscrpno vrelo, sa koga će se napajati budući umetnici, čijim dostignućima će se svet tek diviti. Jer predstavljena likovna dela, nesumnjivo, i zadivljuju i inspirišu. Govoriti o pojedinačnim autorskim dostignućima je, verovatno, samo neuspeo pokušaj ličnih impresija. O svakom umetničkom iskoraku, svaki čovek ima svoje mišljenje i tu intimu je pogrešno narušavati. Svako neka oceni, prema svojim merilima, u susretu sa umetničkim delom, domete i vrednosti koje ono pruža. Ono što savremene Mokrinčane apostrofira kao izuzetne, je ogromna želja i zavidan trud, da očuvaju kulturno istorijsko nasleđe i sa istim žarom organizuju i verske, i običajne, i društvene, i kulturno-umetničke manifestacije, kao nukleuse tradicionalnog okupljanja, upoznavanja, druženja i progresa, i sadašnjih i budućih generacija. Takođe, i ovom izložbom, oni dokazuju da ne zaboravljaju, one koji nisu više sa nama. Videćemo na ovoj izložbi i dela Milana Perića i Jovana Zrnića. To je topao ljudski gest i dužno poštovanje, delu i njihovim odsutnim stvaraocima. Važno je, da likovne izložbe u Mokrinu postanu ravnopravna kockica u korpusu mokrinske duhovnosti. I da u narednim godinama pozdravimo nove slikare i vajare, i uživamo u njihovom umetničkom oblikovanju sveta. Neka cveta likovna umetnost Mokrina, a njena umetnička kolonija, neka raste i razgranjava se! Jovan Veljin Mokrinski
Devedesete – Imre Sabo
Imre Sabo jedan je od autora koji su na najdublji i najdirektniji način zadužili novinsku fotografiju kako u savremenoj Srbiji, tako i u bivšoj Jugoslaviji. Pomenuta tvrdnja nimalo nije preterivanje – ona je utemeljena u autorovom višedecenijskom radu i izvanredno izraženom osećaju bivstvovanja na pravom mestu u pravo vreme, pronicljivosti i odlučnosti da zgrabi trenutke istorije koji su mu se svih tih godina odvijali pred objektivom. Iz perspektive sadašnjice i vremenskog odmaka od konflikta na prostoru bivše Jugoslavije, njegov rad predstavlja materiju kroz koju je neophodno konstantno prolaziti u analizi i povlačenju paralela dešavanja „tada“ i sada. Pitajući se da li smo naučili neke lekcije iz prošlosti ili nam se, zbog prgavog balkanskog mentaliteta, možda sprema neki novi istorijski popravni ispit. To je iznad svega važno u analizi kosovskog konflikta, u čijoj je problematici autor pokazao možda i najviše, počevši od antologijske fotografije „Kuća na prodaju“ iz 1981, obraćanja Slobodana Miloševića Srbima u Kosovu Polju 1987, do prizora tokom NATO bombardovanja 1999, kao hronološkog epiloga prvog poluvremena ovog Gordijevog čvora. Činjenica da je Imre Szabo sabrao rezultate terenskog rada na Kosovu u rangu dve godine života, govori o tome koliko je njegov opus obavezna smernica na koju se jednostavno morate pozivati ako želite u vizuelnom narativu shvatiti suštinu ovog problema. Tema izložbe „Devedesete“ jeste upravo autorov ratni opus, trenuci koje je proveo na ratištima u Hrvatskoj, Bosni i Kosovu, uz neke zabeležene događaje koji su im prethodili ili su se kao posledice tih ratova paralelno dešavali u samom Beogradu. Imre Sabo u ovim situacijama ne nastupa nužno ili uopšte kao ratni reporter već kao svedok vremena koji iz svoje perspektive i vođen ličnom intuicijom, na malo dublji i kompleksniji način, beleži životne okolnosti prostora i situacija u kojima se obreo. U prvom planu njegovih ratnih i socijalno angažovanih fotografija prvenstveno su ljudi i groteska nacionalnih podela u nastajanju, a koje su neumitno vodile u dubinu konflikta. Promišljanjem i osećajem za prepoznavanje trenutka, Imre Sabo je, u stvari, fotograf života koji čini neophodni korak dalje u doživljaju ljudskog, emocionalnog. U situaciji kada je pravilo odabrati stranu za koju ćete igrati, Imre je uspeo da ostane svoj jer je jezik kojim je govorio u tom trenutku bio isključivo i jedino – fotografski. Jezik koji, pravilno upotrebljen, ne razume formu podela, jezik koji razume samo proces beleženja autentičnog trenutka koji će tek kasnije neminovno biti izložen (manipulativnoj) javnosti i u tome pokušati da ostane autentično svoj. To je situacija u kojoj Imre Sabo upravo piše istoriju ovih prostora na najbolji način . Pred vama je četrdeset autentičnih primera o kojima pričamo. Izloženi su prvi put u kompleksnoj celini vizuelnog narativa, kao simboličan arhiv vremena koje je uzelo preveliki danak.Igor Čoko
Izložba dokumentarnih fotografija iz 1985. god. Nastale tokom snimanja emisije Znanje imanje u Mokrinu
Televizija Novi Sad je, u okviru svog dokumentarnog programa, danas daleke 1985. godine, snimila televizijsku emisiju „Znanje, imanje“ u Mokrinu i Lumabardi. Na čudan način, nepuni sat televizijskog programa, spojio je jednu banatsku i jednu dalmatinsku varoš. Nakon 33 godine Mokrin je ponovo ugostio goste iz Lumbarde među kojima pored klape „Porat“ bio i gospodin Igor Kršinić koji je davne 1985. godine bio deo delegacije , a danas kao načelnik Opšine Lumbarda. Ponovnu saradnju obeležio je i kulturni umetnički program, u galeriji Doma kulture otvorena je izložba dokumentarne fotografije iz 1985. godine nastale tokom sinmanja emisije „Znanje imanje“. u nastavku održan je koncert koji je otvorio Žarko Novakov kao davne 1985. godine , KUD- Mokrin, klapa „Porat“ i gosti iz Subotice ansambl „Ravnica“. Organizacija MZ Mokrin I Grad Kikinda.
Izložba stripa – Spasoje Kulauzov
Bilo je to skoro pre tri decenije. Prvi strip crtač Spasoje Kulauzov kojeg smo imali sreću da u tim dečijim godinama upoznamo. LJubav prema stripu nas je zbižila, a poznanstvo je preraslo u iskreno prijateljstvo koje i danas traje. Narednih nekoliko godina bili smo „redovni“ gosti kod Spasoja. Imali smo priliku po prvi put da vidimo originalne table stripa. Čiste i besprekorne. Table u olovci, što nam je bilo posebno važno, i sve ostalo u vezi sa stripom što smo naslućivali da postoji. Sa velikim strpljenjem nam je ukazivao na greške koje smo pravili. Nesbično je delio sa nama tajne crtačkog zanata. Iz nedelje u nedelju, meseca u mesec, naši crteži su postajali sve manje naivni. Dilemu više nismo imali. Želimo da postanemo strip crtači! Unapred smo se radovali svakom odlasku u Mokrin. Vreme koje smo provodili sa Spasojem u njegovom ateljeu delovalo je nestvarno. On je poslu prilazio sa sigurnošću koja krasi samo najveštije profesionalce. Kao čarobnim štapićem, sigurnim potezom olovke, pera i četkice, pretvarao je beli papir u najleše slike i crteže. Bili smo svedoci nastanka pravih umetničkih dela. Tu pred našim očima, i često po našem izboru, oživljavali su likovi iz sveta stripa, filma i mašte. Po nekad bi smo ga zamolili da nacrta nešto određeno i sa uživanjem gledali kako to radi. Unapred smo znali da će rezultat biti zadovoljavajući. Prisećam se reči jednog starog profesora koji je govorio da je lep crtež isto kao i lep rukopis, ili ga imaš ili ne. To je, valjda, i razlog zašto nam se neki autori dopadaju, dok nam se drugi, uprkos majstorskom crtežu, ne sviđaju. Spasoje je umetnik čiji rad pleni na prvi pogled.Miroslav D. Ivetić